29.11.2007., četvrtak

Zlatna medalja za šarm i glumu

Moje me malo pseto pobijedilo na svim frontovima. Em je ljepši od mene. Em je šarmer na kub. Em ga svi glade, paze i maze. Em je razmažen i to mu se priznaje. Em svakog raznježi i pripitomi... Em.. Ali to što doživjeh jučer . Dođem doma s posla. Uzmem pasa i krenemo u akciju "ljekarna". Po C vitamin za pušača u kući. Jer ako pušiš moraš jest C vitamine kažu pametni. A ljekarna nam nije baš blizu. Mislim nije ni daleko. Ali nije u nekoj našoj osnovnoj šetnji, niti jako blizu kuće, niti jako blizu livada po kojima mi interveniramo. Uđem, ostavim malog pasa vani, rečem "čekaj". Dođem do pulta kadli izvana čuješ jezivo plakanje. Cviljenje. Tuljenje. Urlike tuge. Ono, srce da ti se slomi. Naravno. Zmija u tijelu psa igra svoju igru. E da ga ne poznajem. Nabio glavicu na vrata i plače li plače. ( digresija: kad sam prošli put, još u ljeti išla frizeru išao je samnom. Bilo je ljeto vrata svuda otvorena pa mišljah, čekat će vani. I tako bijaše. Prvih 12 sekundi. Ja sam sjela na stolac, pas je bio na lajni udaljen jedno 5 metara od mene. I krenuo plakat. Da ga ne poznajem, još bih se i bila sažalila. Odmah su se sve ženske glave okrenule prema meni. Probole me pogledom "kaaako možeš ti okrutna zvijeri". Te se kćer od vlasnice salona ustala i rekla "ja ga ne mogu slušat kako plače, ja ću ga odvezat i dat ću ga vama u krilo". Bingo! TO I JEST BIO CILJ LUKAVCA. LIJE u tijelu psa! Pak sam ostatak frizure dočekala sa njim u krilu , a žene uokolo bile su sretne i zadovoljne. Samo što im suze nisu počele kapat iz očiju od sreće i raznježenosti. ) Slična se situacija ponovila jučer. Pred ljekarnom. Lukava zmija krenuo sa svojom predstavom. Ušla sam dakle unutra, došla do pulta, kadli vidim tri ženske glave okrenute prema meni sa pogledom negodovanja. Ono spržile bi me da mogu. Opet ja vještica. Kako objasnit da je to gluma i predstava? Kako objasnit da je mali pas savršeno sposoban čekat vani 5 minuta? Kako objasnit da nisam nečovjek i odurna hulja. Kamen od žene? I tada, u tom momentu, kad sam se usudila pogledat u lice jednoj od negodovateljica pita ova (nikad ju u životu vidjela nisam). "A jel to ?"i kaže njegovo ime. Ne smijem reć ime jerbo ako netko s posla pročita .... I tako . Ja u šoku. ZA NJEGA SE ZNA! Znaju mu i ime. Odakle? Nemam pojma. Previše sam fino odgojena pa nisam pitala a bila bih rado, više nego bilo što drugo bila bih pitala "odkud znate da je to..". Eto. Mislim neka se zna. Pas mi je poznat u čitavom naselju. Pa se nešto mislim sad ćemo krenut na osvajanje općine. Zatim na županiju. Osvojit ćemo Hrvatsku! Mi idemo dalje!